Ljubazno zamoljen da napišem nešto o Dragačevu, odnosno o Saboru trubača (pa zar to nije jedno te isto!), našao sam se u čudu, jer to je slično kao kada bi me neko zamolio da napišem ljubavno pismo! Međutim, ipak ima logike. Dragačevo, Guča, sabor, pesma i ritam moje su stare ljubavi. Kada se piše o ljubavi, biraju se reči, dovoljno lepe da se zaboravi svakodnevica, da se utone u nešto nalik na san i izbegava se reč ''ali'', jer sreću ''saborišta'' ne sme ništa da pokvari. Čovek se, po prirodi stvari, vraća onome što voli...
Zaljubljenik Sabora ima tu sreću da to može da čini svake godine, da to jedva čeka svake godine, a da pri tome u slavlju i pravim salvama zvuka zaboravi da je još jednu godinu stariji. I tako svake godine čeka ga jedna umivena, nasmejana i trešteća Guča, koja ga slatko umori, promukne, ''budilicom'' razbija mamurluk, natera ga na radost i razmazi srećom.
Provodeći vreme po zagušljivim studijama za snimanje muzike, žvaćući muku svoga posla, u svome nemiru često se setim Guče i njenog zvuka od iskona. Tada shvatim koliko tome pripadam, odakle sam i gde ću biti. U retkim časovima prividnog mira i ne pokušavam da nađem zvuk iz Guče, on sam nadolazi kao obeležje jednog naroda. Sabor u Guči je pečat Dragačeva i prsten našeg venčanja sa trubom.
Truba u Dragačevu nikada ne svira ''krivo'', jer dostaojanstvo ljudi nameće pravila ponašanja zvuka, koji se tri dana rasplamsava do onog ''prometejskog trenutka'', kada nam se od veličanstvenosti zajedničkog sviranja ''Sa Ovčara i Kablara'' izmiče tle pod nogama, pali krv u venama i stiskaju pesnice u slavu naše ljubavi prema slobodi.
Нема коментара:
Постави коментар